Sanja Seke (21) iz Šida nedavno se odlučila na krajnje neobičan čin ljubavi. Napravila je svadbu u čast svog preminulog momka Igora. Na svadbi je samo ona bila u belom, a Igora, koji je zbog srčanih problema iznenada preminuo 2011. godine, sa tek napunjenih 29 godina života, zamenila je to veče lutka-maneken na kojoj je stajalo njegovo odelo.
Svadba je, kaže Sanja, bila dokaz velikih emocija koje i dalje gaji prema preminulom momku, ali i promocija knjige koju je posvetila svojoj ukradenoj ljubavi.
Obući se u belo i stati sam pred oltar, bez prisustva matičara? Ta hrabrost se zove ljubav, borba za osobu koja više ne postoji na ovoj zemlji, a ipak se voli do kostiju - započinje Sanja, inače zaposlena u Kancelariji za mlade u Šidu, nesvakidašnju priču za „Alo!“.
Obući se u belo i stati sam pred oltar, bez prisustva matičara? Ta hrabrost se zove ljubav, borba za osobu koja više ne postoji na ovoj zemlji, a ipak se voli do kostiju - započinje Sanja, inače zaposlena u Kancelariji za mlade u Šidu, nesvakidašnju priču za „Alo!“.
- Upoznali smo se na ulici 2009. godine, kada sam ga slučajno zakačila torbom u prolazu. Kao na filmu, tako je sve počelo i kod nas. Trebalo mu je dosta vremena da dopre do mene, jer sam bila povučena i uvek u nekom svom svetu. Rekao mi je kasnije da je znao, čim me je video da sam ja ta o kojoj je maštao – priseća se naša sagovornica i dodaje da je ona tada imala 17 godina, a da je Igor bio stariji od nje 10 godina.
- Zajedno smo bili skoro dve godine. Planirali smo da čitav život provedemo zajedno. Planirali smo veridbu, venčanje... Znala sam da je on moj princ, ali ni u najgorim noćnim morama nisam mogla da zamislim da će me tako brzo napustiti – teškim glasom opisuje Sanja svoju izgubljenu ljubav. Igor, inače, nikada nije bolovao i njegova prerana smrt ostavila je u šoku kako njegove roditelje i rodbinu, tako i brojne prijatelje. Tokom njihovog zajedničkog života, Sanja je počela da piše knjigu koju je upravo njemu i posvetila.
- Odavno sam htela da napišem knjigu njemu za ljubav, ali nažalost zakasnila sam. Jedna polovina knjige napisana je pre njegove smrti, a druga posle. On je sveti čovek za mene, ja ga oživljavam kroz svoje spise – navodi ova ožalošćena devojka koja je knjigu nazvala „Ingvarr“ (Ingvarr - nordijsko poreklo imena Igor).
Na svatovskom balu, organizovanom 28. oktobra ove godine, sve je bilo urađeno do detalja onako kako su Sanja i Igor svojevremeno planirali. Ipak, umesto veselja, suze tuge su često krasile lica prisutnih.
- Bilo je jako dirljivo. Moja porodica je bila obučena u crno. Sve sam tradicije ispoštovala, sem bacanja bidermajera, jer nisam želela nikom da prosledim svoju nesreću u ruke. Čitavo veče svirala je gitara – opisuje Sanja i dodaje da je došao i deo Igorove rodbine, ali ne i roditelji.
- Nisu mogli da prisustvuju tom činu, previše je bilo bolno za njih, ispoštovala sam to. Ni moj otac nije mogao da prisustvuje tome svemu, bolno je bilo i za njega – zaključuje Sanja i dodaje da voljenima već danas stavimo do znanja koliko nam znače:
- Poručujem svima da kažu svojim voljenima šta osećaju, jer sutra možda neće biti prilike za to. On je znao koliko mi znači, pročitao je dosta spisa njemu namenjenih, ali ipak je ostalo toliko toga što bih mu još rekla, šapnula...- završava priču ova mlada devojka.
Poslednje reči napisane Igoru
Koliko je odvažnosti i posvećenosti trebalo za ovu nadasve nesvakidašnju svadbu, dovoljno govore i sledeće Sanjine reči koje više liče na poslednju pesmu upućenu Igoru: „Neka nepoznata žena me je oblačila u svadbenu haljinu. Gde su kumovi? Gde je otac da me iz kuće isprati?... Jaukala je harfa, violina je zapevala celom ulicom... Pukla je kopča sa haljine, nije me zanimalo, krenula sam sama pred oltar, bilo je sablasno, potpisala sam ime tvoje, iako nije bilo nikad gore”.
- Odavno sam htela da napišem knjigu njemu za ljubav, ali nažalost zakasnila sam. Jedna polovina knjige napisana je pre njegove smrti, a druga posle. On je sveti čovek za mene, ja ga oživljavam kroz svoje spise – navodi ova ožalošćena devojka koja je knjigu nazvala „Ingvarr“ (Ingvarr - nordijsko poreklo imena Igor).
Na svatovskom balu, organizovanom 28. oktobra ove godine, sve je bilo urađeno do detalja onako kako su Sanja i Igor svojevremeno planirali. Ipak, umesto veselja, suze tuge su često krasile lica prisutnih.
- Bilo je jako dirljivo. Moja porodica je bila obučena u crno. Sve sam tradicije ispoštovala, sem bacanja bidermajera, jer nisam želela nikom da prosledim svoju nesreću u ruke. Čitavo veče svirala je gitara – opisuje Sanja i dodaje da je došao i deo Igorove rodbine, ali ne i roditelji.
- Nisu mogli da prisustvuju tom činu, previše je bilo bolno za njih, ispoštovala sam to. Ni moj otac nije mogao da prisustvuje tome svemu, bolno je bilo i za njega – zaključuje Sanja i dodaje da voljenima već danas stavimo do znanja koliko nam znače:
- Poručujem svima da kažu svojim voljenima šta osećaju, jer sutra možda neće biti prilike za to. On je znao koliko mi znači, pročitao je dosta spisa njemu namenjenih, ali ipak je ostalo toliko toga što bih mu još rekla, šapnula...- završava priču ova mlada devojka.
Poslednje reči napisane Igoru
Koliko je odvažnosti i posvećenosti trebalo za ovu nadasve nesvakidašnju svadbu, dovoljno govore i sledeće Sanjine reči koje više liče na poslednju pesmu upućenu Igoru: „Neka nepoznata žena me je oblačila u svadbenu haljinu. Gde su kumovi? Gde je otac da me iz kuće isprati?... Jaukala je harfa, violina je zapevala celom ulicom... Pukla je kopča sa haljine, nije me zanimalo, krenula sam sama pred oltar, bilo je sablasno, potpisala sam ime tvoje, iako nije bilo nikad gore”.